Ritual protiv zavisnosti od droge u narodnom verovanju ne služi da izbriše prošlost, već da čoveku otvori vrata prema sebi – tamo gde je porok zatvorio svaki prozor nade.
Zavisnost od droge nije samo slabost – to je znak da je čovek negde putem izgubio osećaj da pripada svetu. Neki kažu da su počeli „iz radoznalosti“. Neki „da bi pobegli“. Ali istina je često tiša od toga – počne onda kad čovek prestane da veruje da vredi. Kad noć postane duža od svih planova, a dan ne donosi ništa novo.
Na Balkanu se ne zaboravlja rečenica koju su stari govorili kad bi neko propao u porok:
„Prazna duša traži dim, da se ne vidi da je prazna.“
Ritual protiv zavisnosti od droge nije čarolija, već tihi savez između volje i duše – prvi korak ka životu bez lanca koji si sam sebi stavio.
I nije stvar samo u drogi. Nego u onome što dođe s njom – stid, laž, krivica, rana na poverenju.
Roditelji više ne znaju kako da pričaju. Prijatelji se povlače.
A sam čovek – ili spava, ili beži, ili više nije on.
U takvim trenucima ne pomažu saveti s interneta, ni brošure u čekaonicama.
Treba ti neko ko ne traži od tebe da budeš zdrav – nego da budeš živ.
Zato ljudi odlaze vidovitom monahu Nikodiju.
Zato što on ne leči drogu – nego vraća čoveka sebi.
Kažu da ne postavlja puno pitanja. Samo te pogleda i kaže:
„Ti si već rekao sebi da ne možeš – hajde sad prvi put reci da hoćeš.“
On ne nudi tablete. Niti obećava čuda.
On ponudi – tišinu, razgovor, i možda čaj od koprive. I jednu malu sveću da poneseš.
Jer, kako kaže:
„Nema velikog mraka – ima samo zaboravljena svetla.“
Ljudi se menjaju kad osete da nisu sami. A Nikodije ima dar da te pogleda kao što te nisi gledao ni ti sam – bez gađenja, bez osuđivanja, bez straha.
On zna da droga nije demon – već pokušaj da se pobegne od sopstvenih rana.
I da niko nije beznadežan ako je još spreman da pokuca.
Zato on uvek ostavi vrata odškrinuta.
Kažu da je pre par zima došao jedan mladić iz Novog Sada. Mršav, bled, lice mu je bilo sivo kao dim iz kojeg je bežao. Nije rekao da je zavisnik. Rekao je:
„Ne dolazim zbog sebe. Dolazim da se ne bi majka ubila.“Nikodije ga je saslušao. Nije ga pitao ni koje droge, ni koliko, ni kako. Samo mu je rekao:
„Ne možeš da izađeš iz ponora ako još voliš njegov miris.“Tog dana, prvi put, dečko je zaspao trezan. Tri dana nije govorio ništa. Samo je sedeo na klupi pored manastira i gledao drveće. Kad je pošao, pitao je Nikodija da li sme da se vrati.
Nikodije je rekao:
„Ti se nisi ni udaljio. Samo si zaboravio gde ti je lice.“
